Mala noćna piskaranja

Više se ne sećam kad i gde ( davno beše, to je sigurno ) pročitao sam o učenju jedne filozofske škole da ništa, ama baš ništa na svetu ne postoji osim mene. Mene iz moje tačke gledišta. Znači, ono što lično ne mogu da dodirnem, osetim svojim čulima, doživim u direktnom sudaru sa sobom, e, pa dragi moji to ne postoji. Ja " znam " da dvadeset metara od mene svetli sijalica na banderi ispred kuće, ali je ne vidim. Za mene, ona ne postoji. Kada izadjem napolje, ona će se materijalizovati iz nekog magacina potencijalne realnosti, a kada prođem pored nje i skrenem iza ugla, ona se vraća u stanje suspendovanosti a neki čupavi pas lutalica doživeće čast da bude oživljen samo da bih ga JA video.

Sviđa mi se ovo. Svi vi koji negde ili nekad budete, bili, bejaste, srećno vam u pokušaju da uđete u polje mog opažanja. Ne, ne utvaram sebi da sam neko božanstvo, JA sam smo mali tvorac svog ličnog svemira, a u njemu nema mesta za ništa osim onog što ja hoću.

Toliko.